Majkl Luis je 2003. godine napisao knjigu u kojoj je obradio bejzbol tim Oakland Athletics, koji je u sezoni 2002, zahvaljujući revolucionarnom shvatanju i pristupu igri generalnog menažera Bilija Bina, uspeo da napravi niz od 20 pobeda, što je rekord u Američkoj Bejzbol Ligi (American League). Kako to obično biva sa fenomenalnim pričama koje se baziraju na istinitim događajima, godine 2011. imamo veoma uspešnu fimsku verziju koja nosi isti naziv kao i delo M. Luisa. Moneyball je već  postigao komercijalni uspeh pošto je premašio svoj budžet od 50 miliona $ čak za 50 odsto. To je film koji će najverovatnije postati deo MUST SEE kolekcije svakog prosečnog građanina U.S. jer ne govori samo o pobeđivanju. Govori i o ljudskoj potrebi da i u najtežim, naizgled nerešivim situacijama čovek ipak trijumfuje. A zašto sam rekao da je U.S. only? Pa zato što ova tema, kod nas na Balkanu, neće baš najbolje proći. Da je bilo reči o košarci ili fudbalu film bi verovatno postigao uspeh, ali ovako, kada se sve bazira na nekoj igri iz tamo neke zemlje preko bare koju niko odavde ne shvata u potpunosti, nije nimalo verovatno da će ovakav film kod nas postići neki uspeh, imajući u vidu kulturu koju gajimo.

Dakle, godina je dve hiljade druga i generalni menadžer tima (osoba koja je zadužena za transfere) ima zadatak da napravi tim koji će biti na nivou prošlogodišnjeg. Te 2001. godine su stigli do finala ali su nesrećno izgubili, i zbog tog poraza su otišli najbolji igrači, tačnije kupili su ih timovi sa dubljim džepovima. Film prati proces pravljenja tima koji će kasnije pokazati kvalitet, sa malim budžetom i pažljivim odabirom igrača. Biliju Binu je u tom procesu pomogao Piter Brend (Džona Hil), koji je osmislio sistem u kome nije važna lepota i umetnost igrača, već njihova praktičnost. Jednog igrača koji vredi dvanaest miliona i koji postiže devet poena zamenili su sa tri igrača od kojih svaki vredi po 200 hiljada $, ali kada se saberu poenu koje svako od njih postiže dobija se broj devet, koliko postiže ultra plaćena zvezda (imajte na umu da stvarno ne znam pravila ovog sporta, ove „poene“ sam uzeo za primer, verovatno netačan, kojim bih vam približio ideju sistema). Dakle, moguća je neverovatna praktičnost sa mnogo manjim utroškom para.

Ovo što sam napisao iznad je zaista zanimljivo, i deo filma koji prati taj novi sistem i novo shvatanje ovog sporta je zaista inspirativan i više nego zabavan za gledanje. Međutim, film često pravi digresiju sa glavne teme i više se posvećuje Bredu Pitu (Bili) na emocionalnom planu. Većini se ovo ne dopada, ali tu je Bred došao do izražaja i pokazao da i dalje zna da glumi. Zaista nisam očekivao ovako kvalitetnu obradu lika u jednom sportskom filmu. Možda je ovim filmom i zaslužio nominaciju za Oskara… Vreme će pokazati. Njegovom ekstraordinarnom performansu pridružuje se i zvezda filma Superbad, koja igra ulogu veoma bistrog momka koji je i prvi došao do novog shvatanja sporta i time u velikoj meri promenio ovu igru. Scene sa ovom dvojicom su najkvalitetniji deo filma, ponajviše zbog toga što se baš i tim segmenitima objašnjava sistem i kako sve to funkcioniše. Ove scene u velikoj meri doprinose kvalitetu filma. Režiser Benet Miler je takođe odradio korektan posao, ali ne bih nešto preterano isticao njegove zasluge. Osobe koje treba istaći su Stiv Zejlan (Schindler’s List) i Aron Sorkin (The Social Network), scenaristi koji su sve odradili fenomenalano i od dobre knjige napravili više nego dobar film. Za svaku pohvalu, kapa dole. Još jedan dokaz da sve kreće od papira i da bi  Holivud trebalo da utroši istu količinu truda za upošljavanje kvalitetnih pisaca kao i za traženje režisera koje bije „dobar glas“.

Kao što sam već pomenuo na početku teksta, problem ovog filma je njegova ciljna publika. To nisu uradili namerno, već je takva priča, koja će u nekim zemljama biti prihvaćena sa dosta aplauza dok će u ostalim publika ostati poluzbunjena. Ovo je film u kome se od gledaoca očekuje da u bioskop uđe sa određenim predznanjem o bejzbolu. Ukoliko nema tih početnih predispozicija neke stvari neće biti shvaćene na pravi način, kako su to scenaristi zamislili. Ista situacija bi bila kada bi se u Americi snimio film o fudbalu. Je l’ zna neko neki film A produkcije koji je ponikao u Severnoj Americi i postigao planetarni uspeh? Ne? To upravo i pokušavam da vam objasnim. Sasvim je normalno i prihvatljivo da vam se ne svidi film koji ne shvatate, štaviše, to je baš logično. U moru emotivnih scena koje imaju odličnu glumu, s vremena na vreme iskoči segment koji služi da ubrza zabavu i održi je u životu. Šteta je što veći deo toga ne razumete.

Meni, osobi koja voli sve vrste evropskih sportova, film je poprilično dobro legao. Razumeo sam suštinu, iako je bilo nekih konfuznih stvari u sredini. Film često skreće sa glavne teme kako bi publika ostvarila što emotivniju vezu sa glavnim glumcem. U nekim situacijama je to čak i nepotrebno i samo koči radnju. Ako ste očekivali da vidite film u kome ćete gledati momke kako igraju bejzbol, grdno ste se prevarili. Tema ovog filma je nešto mnogo dublje od samog sporta. Tema su sami ljudi zbog kojih i postoji ta igra zvana bejzbol.

Nenad Ilić

Režija: Benet Miler

Glavne uloge: Bred Pit, Džona Hil

Žanr: biografija, drama, sport

Godina: 2011

Zemlja: SAD

Trajanje: 133 minuta

Zokijeva ocena
+ gluma Breda Pita i Džone Hila, zanimljivo razmišljanje o sportu uopšteno, lepo napisani likovi; - povremena digresija, dužina koja samo usporava i koči film, manjak scena u kojima se govori o sistemu, nije za prosečnog Balkanca;