Johnny English je akciona parodija iz 2003. godine usmerena prema filmovima u kojima su glavni likovi špijuni sa sposobnostima prosečnog superheroja. Pogađate, na prvom mestu je to Džejms Bond. Osam godina kasnije, pred nama je nastavak koji na skoro potpuno isti način pokušava da ismeje agenta 007. Prethodni deo se nije nešto proslavio. Kako je prošao nastavak?

Džoni Ingliš je bivši agent britanske obaveštajne službe MI7. Radnja se odvija osam godina posle prethodnog dela, od kada je karijera Džonija Ingliša u konstantnom padu. Jer, pet godina pre dešavanja u ovom filmu, Džoni je poslat na misiju u Mozambik koja se završila velikom katastrofom, posle koje biva proteran iz službe i raščinjen titule sera. Svestan svoje krivice, Džoni se povlači na Tibet, gde posramljen i žalostan živi u pećini. Vremenom lokalni monah počinje da mu drži časove borilačkih veština i kontrole uma, sve vreme u iščekivanju da Džoni dobije drugu šansu. To se dešava onda kada ga MI7 pošalje na novu misiju – sprema se atentat tajne organizacije “Vorteks” na kineskog premijera za vreme pregovora između Britanije i Kine, a naš smotani junoša je zadužen da to spreči. U tome će mu pomoći mladi i zeleni novajlija agent Taker i psiholog Kejt Samner.

Džoni Ingliš je čovek sa dva lica – trapav je i ponekad glup preko svake mere, a ipak je majstor svog zanata – špijuniranja. Situacije u koje dospeva su neverovatne, a u njima ili uspeva da trijumfalno pobedi ili da katastrofalno zabrlja. Taker je momčić od dvadeset godina, pravi „mamin sin”. Mlad, zelen i neiskusan, jedan je od retkih primera da postoje smotaniji i od Džonija. Ili samo tako izgleda? Kejt Samner je psiholog koji se bavi ljudskim ponašanjem i pravi heroj ovoga filma. Tu je i Pegaz, šef obaveštajne službe, kao i Sajmon Ambrouz, broj jedan iste.

Glumačka ekipa je skromna, bez nekih posebno popularnih ili kvalitetnih imena. Rouan Etkinson u naslovnoj ulozi, Džilijen Anderson kao Pegaz, mlada Rozamund Pajk kao psiholog i Dominik Vest koji glumi glavnog Džonijevog konkurenta, Sajmona Ambrouza. Svi sem Rouana Etkinsona su korektno otaljali svoj posao, verovatno žureći na neki drugi (i bolji) angažman, i tu nema ničeg posebnog da se pohvali ili pokudi. E, Rouan Etkinson to nije uradio. Glavna zvezda filma (mada i nije neka konkurencija) je – podbacila. Posle četvorogodišnje pauze od poslednjeg filma, vratio se na veliko platno, i kao da je malo zaboravio da glumi. Prosto ne deluje dovoljno izražajno i ne uspeva dovoljno da približi svoj lik gledaocima. Mada, ruku na srce, ni sam lik nije baš najsrećnije napisan. A isto važi i za scenario. Standardna priča o jednom liku koji spašava svet se i može progutati, ali samo ako je bez rupa u scenariju, što ovde nije slučaj. Pomalo naivni obrti i predvidiv tok radnje nisu ničiji cup of tea.

Film čak nije ni toliko zabavan. Dijalozi dobijaju prelaznu ocenu, ali, nažalost, nema one-linera koji bi vam ostali u pamćenju. Gegova ima dosta, ali i njihov kvalitet varira od zaista dobrih do “prekini film smesta!” loših. Niko nije očekivao novog “Mr. Beana” ili “Blackaddera”, nego samo sat i po prijatne zabave i smeha. Retko ko će to dobiti.

Jednostavno, kroz ceo film se oseća nedovoljna posvećenost izradi. Na momente deluje kao da je bilo bitnije staviti logo ili ime poznatog proizvođača na ekran, nego uraditi nešto vredno pomena. Rouen Etkinson me je razočarao, jer sam tokom godina naučio da ovog glumca povezujem sa kvalitetnim ostvarenjima. Nažalost, ne i sa ovim. Ovu komediju gledajte baš ako nemate ništa bolje, ali snizite očekivanja, jer možda se opet zaželite “Crne Guje”.

Vuk Stanojević

Režija: Oliver Parker

Glavne uloge: Rouan Etkinson, Džilijen Anderson, Rozamund Pajk

Žanr: parodija, komedija, akcija, triler

Godina: 2011

Zemlja: Velika Britanija, SAD

Trajanje: 101 minut

IMDB: link

Zokijeva ocena
+ gegovi, poneki dijalozi, Rozamund Pajk; - nije nešto duhovito, slaba gluma Rouena Etkinsona, loš scenario;