Scott Pilgrim vs. the World (2010)

November 11, 2010 | Author Ilke

Često se dešava da filmske ekranizacije igara budu mnogo lošije od originalne igre, međutim ekranizacije stripova u najvećem broju slučajeva bolje su od samog stripa . Možemo Vam slobodno reći da ovaj film NIJE izuzetak koji potvrđuje pravila. Ovo remek delo koje je režirao Edgar Rajt, rađeno po stripu Brajana Lija O’Malija potpuni je pogodak i nije moglo biti bolje urađeno. Strip-film transformacija obavljena je na do sada neviđeno dobar način, pun zanimljivih režiserskih rešenja koja će se dugo pamtiti (recimo, ubijanjem protivnika Skot dobija poene, odnosno kovani novac koji nastaje iz tela protvnika).

Priča je smeštena u Toronto gde Skot Pilgrim (Majkl Sera) svirajući bas gitaru pokušava da se probije sa svojim bendom “Sex Bob-omb”. Međutim, upoznavanjem misteriozne devojke, Ramone Flaueres (Meri Elizabet Vindstid) on zaboravlja na sve ostalo i želi se posvetiti isključivo njoj, devojci svog života. Jesam li spomenuo da Skot spava u krevetu sa svojim gej prijateljem? Samo kažem… Elem, Ramona sa sobom vuče teške probleme (tačnije njih sedam), koji će promeniti Pilgrimov život iz korena. Naime, njeni bivši prave savez pod nazivom „seven evil exes“; pogađate ima ih sedam, i oni će pokušati da ubiju Skota i ponovo osvoje “ljupku” Ramonicu.

Međutim, niko nije očekivao da mladi Skot poseduje takvu snagu, snagu superheroja. On se mora boriti sa svakim od njih i poraziti ih. Naravno, borba između njih urađena je na veoma epski način (nalik na “Tekken”/”Soul Calibur” igre). Kako će se završiti, hoće li pobediti, ima li golih devojaka u filmu, gde je Isusova ruka itd. saznaćete ako odgledate ovo remek delo. Valjda sam vas navuk`o.

Što se tiče glumaca, odlično su odradili posao što nisam očekivao od ovako mlade i relativno nepoznate ekipe. Sera ima tu facu nezaintersovanog geeka koji je pravi pogodak za ulogu glavnog lika. On je u svakoj sceni nespretni tiho govoreći nevidljivi čovek koji je potpuno nebitan za ljude oko njega. Međutim, kada se začuje zvuk gonga i borba krene, on postaje Džet Li na dopu. Ovu transformaciju Sera radi na najbolji mogući način. Definitivno njegova najbolja uloga ikada. Sa druge strane Ramonin lik nekako nije savršen, kao da je pritajen i samo čeka da eksplodira. Ali to se ne događa do kraja filma. Takođe, glumica je možda mogla biti malo seksipilnija, po mom ukusu. Što se tiče ostalih uloga, svako iz lige „seven evil exes“ je kao boss u nekoj video igri. Njihova gluma je veoma bitan faktor u filmu a oni su odradili posao besprekorno.

Humor u filmu izveden je na veoma zanimljiv način, šale se pričaju brzo i veoma su „blesave“ ali što je najvažnije nisu glupe i dosadne. Stil filma je u najmanju ruku čudan. Gledajući prvih 10 minuta nećete znati šta vas je snašlo, ali polako bivate uvučeni i dolazite do zaključka da je ovo pravo osveženje i da drugačije nije moglo biti izvedeno. Maštovitost i inovativnost su ono što odlikuje ovaj film. Ako ste fanovi starih video igara (sa Nintenda) uživaćete još više. Poeni i višestrukost života implementirani su u priču tako da Skot dobija poene za ubistva protivnika i živote za skupljanje odredjenog broja poena – baš kao u tipičnoj Nintendo avanturi. Iako film kao ciljnu grupu ima tinejdžere, sa lakoćom ga mogu pogledati i stariji jer film prosto briljira i ne razumum zašto bi bio ograničen godinama. Svaka scena obiluje „stripskom“ energijom i izgleda kao da je strip oživeo a vi ste svedoci toga. Scene borbe nisu repetitivne i svaki boss je poseban na svoj način. Uz film ide i solidna punk muzika koja je pozadina svakom obračunu.

Ako se filmu išta može uzeti za zlo, to je prosečna priča, odnosno predvidiv zaplet i njegovo razrešenje. Nekima se film upravo zbog ovoga neće svideti jer nekapiranjem strip/igra fazona ostavljeni ste sa pričom koja u nekim trenucima ima stvari koje su potpuno besmislene. Bolje rečeno dosadne.

Nema reči koje mogu opisati ovo ostvarenje, mora se pogledati pa suditi. Film je veoma prijatan za gledanje i nećete biti u nedoumici da li ga odgledati do kraja. Stil filma, gotovo artistički, je ono što ovaj film odvaja od ostalih i zbog čega se neće skoro zaboraviti. Ovo “delo” pati od sindroma šuplje priče koja je oživljena na najbolji mogući način. Svakako film koga ne smete propustiti iako Vam prijatelji govore da on nema smisla – to je samo zato što nikad nisu igrali tenkiće na Nintendu ili pročitali maker jedan broj Zagora.

Nenad Ilić