Sucker Punch (2011)

June 30, 2011 | Author Ilke

Raskinuvši sa tradicijom vernog ekranizovanja grafičkih novela i knjiga, Zak Snajder se okrenuo pisanju, u nadi da će postići isti, ako ne i bolji uspeh. Ovom poslu se pridružio i njegov prijatelj Stiv Šibuja, majstor specijalnih efekata i jedan od uspešnijih krotitelja kamera i kranova. „Dva drugara malo jača stoju iza…“ scenarija ovog filma koji dosta obećava. U pokušaju da stvore Alisu u Zemlji čuda sa mašinkama, ljubitelji filma širom planete dobili su veoma diskutabilno ostvarenje.

Šezdesete… Nakon smrti žene, čovek koji je očekivao da će naslediti imanje ostao je zaprepašćen. Celokupno imanje pripalo je ćerkama a on je ostao na nuli. Kako se osvetiti… Seksualno zlostavljanje poćeraka odmah mu je palo na pamet. U pokušaju da siluje Bebi Dol (Emili Brauning) dogodio se mali incident. Bejbi je pronašla pištolj i promašivši oca zlostavljača pogodila mlađu sestru. I sada očuhu pada na pamet briljantna ideja. Smestivši ćerku u ludnicu on dobija bogatstvo, however, ćerka i dalje ima sećanja pa se mora uraditi nešto po tom pitanju. Srećom po njega, u Lennox House for the Mentally Insane imaju spremljenu proceduru za ovako nešto – lobotomija! I tu počinje pad male Alise kroz rupu. Ubrzo je Bejbi provalila da se nalazi u javnoj kući i da brzo mora da smisli kako da se izvuče iz ove veoma teške situacije. Pacijenti/zabavljačice u ovoj instituciji svojim plesom očaravaju publiku/mušterije. B. Dol je bogom dana za taj posao i te trenutke plesa doživljava na svojstven način – kao borbu protiv desetometarskih samuraja, nacističkih zombi robota, futurističkih bombi itd.
Priča je ispričana tako da se nakon višestrukog gledanja filma i dalje ne zna tačno šta se desilo. Iz ove rečenice možete zaključiti to da film obiluje nebulozama i kontradiktnostima koje, nažalost, nisu baš lepo legle ovom ostvarenju. Takođe, filmu fali ozbiljnost. Ne zbog toga što je pun humora (nije ovo komedija) već zbog nemogućnosti shvatanja i poistovećivanja sa likovima zbog njihove bogovske snage i spretnosti zahvaljujući kojoj protivnici izgledaju smešno a situacije komične. U nijednom trenutku nije postojala neizvesnost da li će one imati poteškoća u savladavanju neke prepreke, kao da je film sniman za decu (ima PG-13 rating).

Ako malo zažmurimo na priču, okrenućemo se ka jedinoj svetloj strani ovog ostvarenja – a to dve stvari: efekti i muzika. Zakovi prepoznatljivi slow–motion efekti i dalje su dovoljni za izmamljivanje uzdaha kod posmatrača. Ukoliko ste gledali 300, onda će vam biti jasno zašto efekte iz tog filma možemo smatrati verzjiom 1.0, dok efekte iz ovog naslova punog zgodnih žena definitivno svrstavamo u verziju 1.5 (2.0 bi bilo previše, to je za neka buduća vremena). Praznik pokretnik slika, zaista.

Muzika je takođe slamčica koja saves the day. Nažalost, ukoliko imate neki 7.1. system i pri tom gledate HD verziju jedino ćete sigurno biti oduvani soundtrackom. Muzika je legla kao Kill Billu, sem što, za razliku od Ume Turman, Emily Brauning nije imala majstore zapleta, već samouke, efektima opterećene “pisce”. Iako je početak dosta obećavajuć, kako se rolna odmotava tako se dolazi do zaključka da je to sve što se ima videti i da ukoliko želimo da uživamo moramo isključiti sive ćelije i potpuno se prepustiti muzici, kao i prelepim vizualima.

Na greškama se uči i mi se istinski nadamo da će se Zak, sa svojim ortakom, ubuduće obazirati na stvari koje prave razliku između kultnih filmova i letnjih limunadica koje će svako zaboraviti posle nekoliko zima. Taj problem viška dosade je postao sve češći, tako da se stvarno nadamo da će neko u budućnosti (Nolan pre svega) napraviti neko ostvarenje koje će dobiti na originalnosti i zanimljivosti na uštrb 3D efekata i golih žena (protiv kojih nemamo apsolutno ništa). Ko bi rekao da film pun obnaženih prostitutki, teškog naoružanja i kvalitetne muzike može da bude dosadan?

(MONOTONIJA, LOBOTOMIJA, JEDINI NAČIN ŽIVLJENJA! )

Nenad Ilić