Godina je 2027. i Robo-boxing je najveći i najpopularniji sport na svetu. Hrpe fanova navijaju svim srcem dok roboti sistematski uništavaju jedni druge u borbi na (mehanički) život i smrt. Ali, pored profesionalnog Robo-boxinga postoje i underground borbe ilegalnog karaktera. Njima se bavi Čarli Kenton, bivši bokser koji je down-on-his-luck i koji je do guše u dugovima, iz kojih, naravno neuspešno, pokušava da se iskobelja uz pomoć svojih starih i slupanih robota. Ceo njegov svet se drastično menja onda kada sazna da je preminula njegova bivša devojka, koju nije video jedanaest godina, i da mora da preuzme starateljstvo nad svojim sinom. Čarli to i čini, ali onako, preko volje. Kada Čarli i njegov sin pronađu starog sparing robota na đubrištu, ni jedan od njih dvojice ne shvata da će ta stara krntija zauvek promeniti njihov odnos i uzdrmati svet Robo-boxinga kao niko do sada.

Real Steel se najlakše može opisati kao veoma dobar blend odnosa između dečaka i njegovog robota iz jednog od mojih omiljenih animiranih filmova The Iron Giant, i teme underdog boksera koji izaziva nepobeđenog šampiona na borbu against all odds iz fenomenalnog Rokija I.

Veliki deo ovog filma predstavlja odlično odrađen svet robo-boxinga, koji je prepun šarenih i veoma kreativno dizajniranih robota i njihovih vlasnika. Takođe možemo videti sport u svim njegovim formama, od teksaškog rodea, preko underground arena kojima upravljaju kriminalci, pa sve do velikih i glamuroznih sportskih centara u kojima se odvijaju svi veliki mečevi. Već prva scena u filmu prikazuje starog, trošnog robota koji se rve sa velikim bikom u improvizovanoj koridi u borbi na život i smrt. Zadatak ove scene je da vas uvuče u svet robotskog boksa, i ona u tome uspeva u svakom pogledu.

Postavlja se pitanje da li je Real Steel zanimljiv i onda kada roboti nisu na platnu? Što se mene tiče, odgovor je “da”. Hju Džekmen kao Čarli Kenton i Dakota Gojo kao njegov sin Maks imaju odličnu on screen hemiju, koja se vidi u svakoj njihovoj zajedničkoj sceni. Hju Džekmen odlično izgleda kao deadbeat otac – on je sebičan i potpuno neodgovoran, ali vam se na kraju ipak svidi. Dakota Gojo, mali klon Džejka Lojda, veoma dobro predstavlja Maksa, koji je u suštini manja, pametnija i tvrdoglavija verzija svog oca Čarlija. Dakota uspeva da lik malog klinca, koji je veoma lako mogao da ispadne iritirajuć i dosadan, podigne na viši nivo.

Scene borbi između robota su prelepo odrađene. Roboti se kreću veoma prirodno i lagodno. Borbe su čak i tehnički korektne i imaćete osećaj da gledate prave boksere, barem dok ne počnu da lete varnice, kada ćete osetiti svaki udarac metala o metal, kao da se borba stvarno događa baš tu pred vama. Ali, ovaj film nisu samo roboti i CGI. Režiser Šon Levi je uspeo da mu da dušu i da me tako podseti na gore pomenute Iron Gianta i Rokija. Tako je ovaj film, barem u mojim očima, dosta podigao.

Naravno, nije sve med i mleko. Priča kao takva veoma podseća na priču Rokija. Jedno je pozajmiti određene tematske delove, a sasvim drugo kada preuzmete dobar deo radnje nekog filma. To automatski znači da je ona veoma predvidljiva i da odaje utisak već viđenog. Takođe, postoje određene rupe u radnji, kao na primer dečakovo olako prihvatanje oca koji ga je pre jedanaest godina napustio, bez mnogo opiranja i razgovora na tu temu.

Prelepo animirane borbe robota i dobra gluma Džekmena i Dakote, u kombinaciji sa underdog karakterom priče, čine Real Steel odličnim, iako malo predvidivim filmom, koji će vas, ako ništa drugo, barem podsetiti na to da jaka volja može pobediti sve (i roboti su ljudi).

 Marko Živulović

Režija: Šon Levi

Glavne uloge: Hju Džekmen, Dakota Gojo

Žanr: akcija, drama, sci-fi

Godina: 2011

Zemlja: SAD

Trajanje: 127 minuta

Zokijeva ocena
+ animacija, gluma Džekmena i Gojoa; - predvidljiva i pozajmljena radnja, sitnice;