Film je snimljen prema romanu “The Millennium”, Stiga Larsona, iz 2005. godine, koji je postao jedno od najčitanijih književnih dela u Švedskoj i ostatku Evrope. Inače, roman se sastoji od tri zasebna dela: “Men Who Hate Women”, “The Girl Who Played with the Fire” i “The Cloud Castle that was Blown Up”, koji su izdati odmah nakon njegove smrti. 2009. je snimljena filmska trilogija, koja je proglašena je za najbolje ostvarenje švedske kinematografije. Kad sam pogledao prvi deo, momentalno sam morao i naredna dva, jer me je film oduševio – svrstao sam ga među top pet najboljih filmova. Tako da sam sa velikom željom i skepticizmom iščekivao američku verziju, jer iz dosadašnjeg iskustva znam da su američki rimejkovi u 90 odsto slučajeva loši. Srećom, ovaj nije baš toliko loš.

Na samom početku filma upoznajemo se sa poznatim novinarem Mikaelom Blomvkistom, koji biva optužen za klevetanje uglednog biznismena. U međuvremenu, izvesni Henrik Vanger unajmljuje ga da reši slučaj nestale osobe iz njegove ugledne porodice, kojoj je pre četrdeset godina izgubljen svaki trag. Mikaelu će u istrazi pomoći hakerka Lizbet Salander, koja će mu biti od velike pomoći.

Krenuću od pozitivnih stvari. Odličan režiser Dejvid Finčer je prosto stvoren za ovakav tip filma. Odabir glumaca je odličan – tu su Danijel Krejg u ulozi Mikaela Blomvkista, koji mi se ovde više dopao nego u švedskoj verziji jer je dosta stabilniji i samouvereniji, Runi Mara kao Lizbet Salander, Kristofer Plamer kao Henrik Vanger, Stelan Skarsgard i Robin Rajt. Poznavajući njihove prethodne filmove, likovi su kao stvoreni za njih.

Tehničke karakteristike filma su na zavidnom nivou, mada se to i očekivalo s obzirom na ekipu koja ga je radila. Pohvalio bih i odličnu muziku i uvodni deo filma. Lokacije su mi se takođe dopale – prelepi švedski pejsaži pokriveni snegom obavijaju radnju priče misterioznim velom.

Prva zamerka odnosi se na pojednostavljenost filma, mada mi se to i inače ne sviđa kod većine holivudskih ostvarenja. Dešava se to da su neke stvari bukvalno rečene gledaocu, umesto da su tako predstavljene da ih on sam shvati. To često zna da iznervira i dekoncentriše. Tu je i gomila stvari koje samo odvlače pažnju od glavne priče, i nemaju nikakvog značaja – na primer, prikazan je emotivan odnos Blomkvista i njegove porodice, koji je skroz bespotreban.

Runi Mara se odlično transformisala u lik Lizbet Salander, i svaka joj čast, to joj automatski otvara vrata budućih filmova, ali za moj ukus izgleda suviše ružno. Nije da mi se taj stil ne sviđa, naprotiv, nego je neukusan i preteran. Njen lik nije dovoljno upečatljiv, karakteran, misteriozan, na momente je neuverljiv i klasičan, a da ne pominjem iritantan preokret u njenoj ličnosti na samom kraju filma. Nedostaju određena pojašnjenja koja bi upotpunila njen lik, mada je teško sve o njoj smestiti u jedan film. Zbog toga mislim da će njen lik mnogima biti nejasan. Jorik fan Vaheningen, koji tumači lik Saladerovog staratelja, totalno mi je neuverljiv – mislio sam da će ga glumiti neko poznatiji, jer verujem da ima dosta onih koji bi tu ulogu odigrali mnogo kvalitetnije. Iako uloga nije toliko bitna za samu priču, mogla je biti mnogo upečatljivija.

Namerno sam sa velikom pažnjom gledao film i zalazio u svaki detalj, jer sam želeo da ga uporedim sa švedskom verzijom. Kad se pogleda kakva ekipa stoji iza njega (režiser, glumci, marketing koji je vođen), od filma se dosta očekivalo. Na kraju smo dobili naslov koji nije toliko loš, i koji, naravno, ima dobru priču, međutim ona je upropaštena nekolicinom likova koji su obrađeni na površan način – klasičnim situacijama i bespotrebnim objašnjenjima.

M. G.

Režija: Dejvid Finčer

Glavne uloge: Danijel Krejg, Runi Mara, Kristofer Plamer, Stelan Skarsgard, Robin Rajt

Žanr: krimi, drama, misterija

Trajanje: 158 minuta

Zemlja: SAD

Godina: 2011

IMDb: link

Zokijeva ocena
+ odabir glumaca, lokacije na kojima je film sniman, atmosfera; - klišei, nepotrebni momenti, određeni likovi su prikazani na površan način;