Sedamdesete godine prošlog veka ostale su upamćene kao godine rokenrola, loše mode i akcionih filmova B produkcije koji su često, sasvim nenamerno, bili smešniji od mnogih komedija toga doba. Tadašnji heroji publike poput Freda Vilijamsona i Pem Grir zasmejavali su i zabavljali uglavnom američku naciju kojoj su poslužili kao uvertira za akcionu eksploziju početkom osamdesetih. Tada su ovakvi filmovi potpuno pali u zapećak, gde bi i ostali da nije grupice filmskih autora koja i dan-danas prati i ceni njihov rad. Robert Rodrigez, režiser ponajviše poznat po serijalu Spy Kids i velikom prijateljstvu sa Kventinom Tarantinom, jeste čovek koji je maltene čitavu karijeru posvetio odavanju počasti dotičnom žanru putem (sada već legendarnih) filmova El Mariachi, Bilo jednom u Meksiku itd.

U toku snimanja Desperada, filma koji ga je lansirao u mainstream, Rodrigez je primetio da se publika skuplja u začuđujuće velikom broju kad god se glumac Deni Trejo pojavi na setu.  Ljudi su bili uvereni da je on, a ne Antonio Banderas, glavna zvezda filma. Shvativši da je pronašao „meksičkog Čarlsa Bronsona“, reditelj se rešio da kad-tad snimi film u kome će Trejo igrati glavnu ulogu. Nepunih petnaest godina kasnije, u pauzi snimanja naučno-fantastičnog treša Planet Terror, Rodrigez je uobličio lažni trejler u maniru dno produkcije sedamdesetih. Trejler je probrao odlične kritike širom sveta (odnosno Interneta), a Rodrigezu je tada postalo očigledno da je vreme za Mačetu konačno došlo…

Machete jeste ostvarenje koje ima sve odlike neozbiljnog akcionog filma, ali i jednu osobinu kojom nadograđuje svoj osnovni koncept – politički komentar o nepravednom tretmanu ilegalnih doseljenika u SAD. Pošto mu je krupni narko diler Torez (Stiven Segal!) poslao ženu i kćerku na večni počinak, meksički federale Mačeta (kodno ime) emigrira u Ameriku, gde se zapošljava kao radnik na pijaci. Prolaze tri godine, a Mačetin život se ne menja… Sve dok mu jednog dana nepoznati „gospodin u odelu“ (Džef Fahi) ne ponudi ponudu koja se ne odbija – 15.000 američkih dolara za ubistvo Džona Meklaflina (Robert de Niro), teksaškog senatora i velikog zastupnika ideje o postavljanju električne ograde duž meksičko-američke granice koja će sprečiti prebeg Meksinaca na tlo Amerike.

Osnovu Mačete čine svi uobičajeni sastojci – malo cheesy one-linera, malo oskudno odevenih Meksikanki i mnogo crnohumorne over the top akcije. Dok se drži svog osnovnog koncepta, film uspeva da zadrži pažnju i nasmeje gledaoca – pojava Stivena Segala koji govori španskim akcentom, korišćenje ljudskog creva u svrhu konopca, medicinske sestre bliznakinje opremljene mitraljezima i sl. jesu stvari koje su toliko apsurdne da su smešne, što je i bila Rodrigezova zamisao. Nažalost, kada zagazi na teritoriju političke satire, film delimično gubi na zanimljivosti i, u nekim trenucima, postaje naprosto dosadan. Ovo ne utiče mnogo na konačnu ocenu budući da se takvi trenuci ne javljaju često.

Druga i mnogo krupnija mana tiče se želje tvoraca da film od 105 minuta dupke napune sporednim likovima, od kojih svaki ima približno podjednaku minutažu. Kao rezultat toga, dobili smo dosta likova koji jesu relativno zanimljivi, ali od kojih nijedan, pa čak ni sam Mačeta, nije dovoljno upečatljiv da uđe u legendu. Jednostavno, umesto da izgrade nekoliko likova koji bi sigurno bili cult favourites, autori su sve fore i fazone filma raspodelili na previše mesta. Zbog toga je on, iako neosporno kvalitetan (u svom nekvalitetu), ipak ispod modernih velikana kao što Desperado i Shoot ’Em Up.

Aleksandar Đurić

Ocena: 85

Režija: Robert Rodrigez

Glavne uloge: Deni Trejo, Džesika Alba, Džef Fahi

Žanr: akcija/komedija

Trajanje: 105 min.

Zemlja: SAD

Godina: 2010