The American (2010)

April 5, 2011 | Author Djura

Ono što je danas “Call of Duty” za svet video igara, a Tom Klensi za književnost, to su nesumnjivo filmski Transformersi za kinematografiju – dinamitni i lako svarljivi parčići umetnosti, čija je jedina svrha da konzumentu odvuku pažnju od nevolja stvarnog sveta. Šta, međutim, da radi neko ko bi želeo isti efekat (“supstantnost” mu, dakle, nije bitna), ali preko manjka dobrog stila naprosto ne može da pređe? E, njemu treba The American! (Podrazumeva se, jasno, da Džejson Stejtam ne snima novi film.)

Ime ličnog heroja naše redakcije, pomenutog u prethodnoj rečenici, ipak ne treba tumačiti u poredbenom smislu – The American nipošto nije akcioni film. Čak suprotno – u pitanju je naslov čiji je ekvivalent u životinjskom carstvu svakako – kornjača, što je sasvim sigurno jedan od ključnih podataka pri njegovoj analizi.

Džordž Kluni je glumac koji je prošao ogroman put od “skromnog” televizijskog angažmana u “Urgentnom centru”, a koji je ovim filmom ponovo dokazao svoju veličinu onima koji ga pamte prevashodno kao šarmantnog lika u belom mantilu. Film počinje prikazom snežnih predela planinske Švedske, gde Klunijev plaćeni ubica po imenu Džek (AKA Edvard)… hm… “snima akcione filmove” sa neidentifikovanom brinetom. Ovu idilu, međutim, kvari pojava tajanstvenih Šveđana, koji iz nekog nama nepoznatog razloga žele da vide Džeka six feet under. Džek, budući da je, kao što i priliči jednom ozbiljnom krimiću, očito sposoban i dobar u svom poslu, lako uspeva da se odupre napadu Šveđana, premda ne bez posledica – prinuđen je da eliminiše sopstvenu “prijateljicu”, koja ga je možda (a možda i nije) odala zlokobnim Skandinavcima. On svoj krvavi posao obavlja naizgled hladnokrvno, bez ikakvog prikaza emocija. Dalji razvoj događaja odvešće ga u maleno, ali prelepo selo na severu Italije, gde će dobiti dva zadatka. Prvi, da konstruiše ubitačnu pušku za njemu nepoznatu mušteriju. Drugi, i mnogo bitniji – da ne sklapa nikakva prijateljstva, jer u ovom poslu – friendship means trouble.

To će se, međutim, pokazati kao nemoguće – ispod neprobojnog oklopa krije se čovek od krvi i mesa, i upravo taj portret plaćenog ubice čini fasadni smisao filma. Da je glavnu ulogu kojim slučajem dobio neko ko takav teret ne bi umeo lepo da iznese, to bi za delo ovako sporo i detaljno bilo ravno katastrofi. Srećom, Kluni je sjajan – njegov Amerikanac je upečatljivo hladan, ali se katkad otvara i dozvoljava da ga obasja tračak svetlosti. No, ono što je ipak najviše vredno hvale jeste način na koji Kluni uspeva da prikaže Džekove misli i namere bez imalo reči, a da to ne pređe u puku blesavost. Sve u svemu, Oscar worthy performance od strane čoveka koga odlikuje ono što odvaja prave glumce od amatera – širok dijapazon likova kojima su u stanju da udahnu život.

Kriminalac koji bi zarad ljubavi želeo da se penzioniše? Kliše, zar ne? Odgovor nije prosto “da”, već “da” sa “ali”. “Ali” je u ovom slučaju posledica činjenice da The American naprosto nije tip filma koji potencira osobito zanimljiv zaplet. Nije tu toliko bitna ni dobra karakterizacija likova (premda to, kao što smo pomenuli, na prvi pogled deluje kao smisao filma). Ona jeste odlična kada je ima, što ipak nije često – najveći deo filma ispunjen je manje bitnim detaljima (Džek pije kafu, Džek traži delove za pušku i slično). Kada se, naime, malo bolje razmisli, dolazi se do zaključka da je Amerikanac naslov koji se oslanja pre svega na svoj opčinjavajući vizuelni identitet, koji u sprezi sa sumornom muzikom daje izuzetno zanimljive rezultate. Film vas prosto uvuče u svoj svet; deluje kao da je svakom kadru posvećena ogromna pažnja, što čoveka navodi na to da ne skreće pogled sa ekrana. Uvod u tekst sada je mnogo jasniji – The American ne fascinira kompleksnošću zapleta niti skupim eksplozijama, ali je nevertheless izuzetno prijemčiv, makar ljudima koji tako nešto umeju da cene. S obzirom na to da je reditelj Anton Korbijn (Corbijn) poznat najpre po muzičkim spotovima za kompozicije “Metalike” i “Depeche Modea”, nije ni čudo to što mu film izgleda upravo kao dugometražni spot, i to za krajnje sivu i tužnu baladu. Uzgred, na sličan način uglavnom privlače i dela Sofije Kopole (poput, recimo, Marije Antoanete). Zanimljivo je pomenuti to da Amerikanac u velikoj meri podseća na “antičke” trilere nalik na određene radove Hičkoka ili film The Day of the Jackal, što je takođe očigledno pri pogledu na plakat.

Pored svega toga, ovde je svoje mesto našlo i nekoliko akcionih scena, koje, premda usporene, poprilično efikasno generišu tenziju i neizvesnost. Zašto? Zato što važi staro načelo – što nečega manje ima, to je po pravilu intenzivnije (zbog toga su, primera radi, meni akcioni filmovi sa po 300 negativaca preminulih u jedinici vremena većinom dosadni – zna se da meci zaobilaze glavne junake, a da su loši momci potpisali svoju smrtnu presudu čim su kročili u kadar). Ovde obračuni, dakle, podrazumevaju manje učesnika, pa su stoga kudikamo realističniji i svakako zanimljiviji.

U životu svakog kritičara zaista retko dođe trenutak kada može da konstatuje da delo koje analizira naprosto nema mana. Kada bi baš terali mak na konac, mogli bismo da kažemo da su dva ključna sporedna lika, a to su prostitutka Klara i sveštenik Benedeto, pomalo površni. Doduše, da nije tako (slično nedavnom Inceptionu), dosta bi se izgubilo na paranoičnom i teskobnom osećaju koji provejava tokom celog filma, a i ne može se reći da je bilo koji lik nerealan niti da su njegovi motivi nejasni. Zašto onda ocena nije veća od 90, pitate se vi. Pa, prevashodno zbog toga što film verovatno ima više nedostataka koji su trenutno (u nedostatku konkurencije) neuočljivi.

Kada se posmatra sa objektivnog stanovišta, postaje evidentno to da su autori filma na izuzetan način uspeli da ostvare ono što su naumili, ali i da se film (sa onog subjektivnog gledišta) mnogima neće svideti. Kako da proverite u koju grupu spadate? Teško, premda će verovatno biti svrsishodno ako sebi postavite sledeće pitanje: “Da li želim da gledam film koji se zasniva na atmosferi, a ne na zapletu?”.

Aleksandar Đurić