Možda će ga mnogi strpati u isti koš sa lavinom manje vrednih horora koji je iznedrio, ali prvi Vrisak je stvarno super. Toliko da bismo ga sad ponovo pogledali. Jer, to nije samo horor. Au contraire. Jeste, u središtu pažnje je ubojica u masci koji teroriše pučanstvo. Ali, dok su staromodniji horori dopunjavali scene krvoprolića scenama “tenzije”, Vrisak je igrao na drugu kartu. Prvo i verovatno najzanimljivije, to je nesvakidašnji whodunnit. Čak nije bilo ni batlera, pa se čovek stvarno pitao who did it. A objašnjenje je bilo genijalno predstavljajući, u sadejstvu sa obiljem drugih asocijacija, satiru na žanr strave i užasa. Komični kostim ubice Ghostfacea još je senčio sve to. Najzad, prvi Vrisak bio je i tinejdžerska drama – nevina Sidni kao glavna junakinja i dečko koji bi želeo da joj “skine u mrak”, iako nije još spremna. Recept je, dakle, bio ubedljiv. No, nije samo zbog toga to bio odličan naslov. Jer, evo, i četvrti nastavak ima manje-više sve dobitne sastojke pa opet ne valja.

O zapletu nema svrhe govoriti – Sidni, sada književnica, vraća se u rodni Vudsboro kako bi promovisala svoju biografsku knjigu. To se, naravno, pada na godišnjicu ubistava iz prethodnika. Prirodno, novi Ghostface neće dopustiti da tako zgodna simbolika padne u vodu, te će se latiti nožekanje, a krv će ponovo poteći ulicama Vudsbora…

Zašto Vrisak 4 ne valja? Prvo, u pokušaju da im film bude što efektnija pljuvačina po savremenom hororu, autori (inače, isti kao ranije – reditelj Ves Krejven i scenarista Kevin Vilijamson) otišli su predaleko – dosadašnji Vrisci imali su preovladavajuću horor osnovu, samo začinjenu suptilnim zezanjem. Ne i ovaj. Ovde je to zezanje i bespoštedno pljuvanje maltene u prvom planu, u toj meri da se čovek mestimično oseća kao da gleda parodiju. Čak je i jedna od uloga pripala Entoniju Andersonu (Entoniju Andersonu, for Christ’s sake)! Ranije su autori više nego uspešno balansirali na granici između komedije i ozbiljnog horora. Sada od toga nema ništa. Jasno je kako to utiče na stepen straha i tenzije tokom koljačkih scena (a i ovako)…

Drugo – verovali ili ne, Vrisak 4 nema glavnog lika! Načelno ima – neko će reći da je to ponovo Sidni, neko da je to njena rođaka Džil… Činjenica je, međutim, da je svim vodećim likovima posvećena ista količina pažnje, tačnije ničija priča ne izdvaja se kao dominantna. A ovakva priča bez glavnog lika znači samo jednu stvar – razvodnjenost. Čovek se baš oseti kao da samo gleda film, nema ničeg što će ga uvući u radnju, što će ga naterati da se uhvati za ivicu sedišta (stolice/stola/whatever) i da mu stvarno bude stalo šta će se dalje dogoditi. Ne možete, bre, da nemate glavnog lika!

Dva krupna nedostatka. Ono što valja samo je OK, ništa što izuva iz cipela. To najpre podrazumeva fakat da je Vrisak 4 ipak sasvim gledljiv i koliko-toliko zabavan. Zvjer u kul kostimu koja secka tinejdžere, dobre ribe i lepa muzika… Dovoljno razloga da se mozak nakratko isključi. Osim ako imate pametnija posla.

No, čak i da je sve bilo super, Vrisak 4 je samo pokušaj da se izmuze još para, i kao takav nije nam posebno interesantan. Kec je, između ostalog, bio toliko dobar zbog toga što je predstavljao nešto sveže. E pa, posle petnaest godina, duša i um vape za nečim svežim. Isti obrazac teško da može ponovo da oduševi.

.

Aleksandar Đurić

Režija: Ves Krejven

Glavne uloge: Niv Kempbel, Ema Roberts

Žanr: horor

Godina: 2011

Zemlja: SAD

Trajanje: 111 minuta

Zokijeva ocena
+ Zvjer u kul kostimu koja secka tinejdžere, dobre ribe i lepa muzika - nema glavnog lika, prenaglašena kritika savremog horora, ništa posebno