Midnight in Paris je novi film Vudija Alena. I onaj s kojim se vratio na pravi put, posle niza prilično dosadnih socijalnih drama-komedija, to jest filmskih predstava, koje jesu manje-više OK, jer ipak nude neke zaključke, ali koje su previše, previše nerealistične da bi imale neku pravu vrednost. Tu mislimo na You Will Meet a Tall Dark Stranger, Vicky, Christina, Barcelona, itd. No, Vudi se ovim filmom vratio starom eksperimentisanju, koje je prvenstveno odlikovalo njegovu raniju karijeru. Ali, nemojte da nas shvatite pogrešno – jeste to eksperimentisanje, ali je i dalje veoma vedro.

Midnight in Paris je veoma ličan film. Vudija ovog puta glumi Ouven Vilson, i to veoma slično, a ipak drugačije. On je pisac Gil koji s verenicom (Rejčel Mekadams) dolazi u Pariz na odmor (čime Vudi nastavlja svoj trend snimanja filmova u dražesnim evropskim prestonicama). Gil piše svoj prvi roman, s kojim ima velike muke, jer je dosad pisao samo scenarije za loše holivudske filmove – vidite sad otkud naša konstatacija da je ovo veoma ličan film. Naučnofantastično-eksperimentalni momenat javlja se kada Gil slučajno otputuje u tridesete godine Pariza, što je za njega zlatno doba i a place to be. Tamo se svake večeri druži sa čuvenim autorima, kao što su Hemingvej, Pikaso, itd., samo da bi se posle vratio u svoj problematičan život. Problematičan jer verenica očigledno nije za njega, ali on ne čini ništa povodom toga – baš kao šta je zastao s pisanjem, tako je i upao u ljubavnu kolotečinu.

To je siže radnje, a srž filma je sledeća: Ponoć u Parizu jeste komedija, ali nije komedija situacije, jer je sva radnja tu da bi ilustrovala poentu. A taj naučnofantastični momenat samo začinjava stvari, a nije mu uloga da stvori zanimljiv zaplet. Poentu bi svako mogao da shvati drugačije (mada pravo “rešenje” sigurno postoji u Vudijevom mozgu). Viđenje autora ovih redova je ovakvo: Ponoć u Parizu s jedne strane slavi umetnost uopšte, a s druge strane poručuje da se ne treba prepuštati ravnodušnosti. Ovo prvo postaje jasno onda kada Gil shvati ovo drugo zahvaljujući druženju s umetnicima tridesetih. Međutim, tokom tog druženja Gil shvata da tridesete ipak nisu zlatno doba, jer je svako doba umetnički zlatno – autori tridesetih su, recimo, smatrali da je Belle Époque prava stvar, a da je to što oni imaju dosadno i manje vredno. Ergo, ne treba živeti u prošlosti, već treba da pokušate da sadašnjost učinite što boljom. A to da se ne treba prepuštati ravnodušnosti je posebno lepo prikazano izvrsno pametnom i toplom poslednjom scenom. Da vam sad baš ne otkrivamo šta se tu dešava… Znači, poente su na mestu, i to je super, jer je ceo film građen u tom pravcu.

No, jedna stvar umnogome kvari utisak… Za razliku od većine novijih Vudijevih filmova, Midnight in Paris ima jednog, centralnog glavnog lika. To nam se uvek sviđa, jer dozvoljava lakše uživljavanje, a onda je i film mnogo zabavniji. Međutim, tu nastaje problem jer se previše često skače s jednog događaja na drugi. Recimo, Ouven Vilson je na jednom mestu, pa onda na drugom na kome priča kako se na onom prvom družio s nekim poznatim – a mi to nismo videli. OK, moguće je i ima smisla da se to putovanje kroz vreme interpretira kao san i kao nešto nestvarno. I otud je ta konfuzna priroda događaja fino opravdana. Ali, isto se dešava i u deonicama u kojima je Ouven budan. Posledica toga je manjak identifikacije, jer propuštamo važne događaje, i u skladu s tim, nismo se toliko uživeli koliko treba. Ukratko, stvar deluje mnogo skraćeno i nedovoljno rečeno.

Da to nije tako, ovo bi bio jedan superban film, ali je i ovako veoma zabavan, pametan, topao i zanimljiv. I vredan gledanja.

Btw, nije li ono gore najbolji plakat koji ste videli godinama unazad? Prelepo oslikava temperament filma. I naš desktop.

Aleksandar Đurić

Režija: Vudi Alen
Glavne uloge: Ouven Vilson, Marion Kotilar, Rejčel Mekadams
Žanr: komedija/drama
Godina: 2011
Zemlja: SAD
Trajanje: 94 minuta

Zokijeva ocena
+ lepa metaforična priča, zabavni Vudi A... ovaj, Ouven Vilson, začin u vidu naučnefantastike, Pariz; - zbrzana radnja;