Repo Men Unrated (2010)

October 9, 2010 | Author Djura

Zadivljujuće je sa kolikom tačnošću ljudska mašta može da predvidi buduće događaje. Po tom pitanju, naročito se izdvaja grupa pisaca naučne fantastike predvođena čuvenim Žilom Vernom, nostradamuskim “izumiteljem” podmornice i putovanja na Mesec. Sudeći po delima ovih pisaca, u budućnosti možemo da očekujemo i “Ptica Trkačica” implante, ljudska krila itd. A ko zna, možda nam na vrata jednog dana zakuca i repo man…

Godine 2025., društvo se od današnjeg neznatno razlikuje. Cveće i dalje cveta, japiji još uvek prate stanje na berzi, plavuša je glupa, a Crnogorac lenj… Sem kojeg laserskog pištolja, sve je manje-više isto, s jednom bitnom razlikom: zla megakorporacija (dežurni krivac) po imenu Unija drži monopol nad legalnom proizvodnjom i trgovinom organima. Svež organ po veoma povoljnim uslovima, kupovina na dvanaest mesečnih rata bez kamate, a samo ove nedelje jetra na sniženju od 50%! Takva ponuda se ne odbija, ako ne zbog vas, a onda barem zbog vaše dece.

Makar to prodavci Unije žele da mislite. Ono što zaborave da pomenu jesu posledice neplaćanja… Tu na pozornicu stupaju naslovni radnici Unije, takozvani zaplenjivači (eng. repossess – uzeti nešto nazad) čiji je posao da neplaćene organe zaplene. Milom ili silom, nebitno – rezultat je uvek isti.

Repo Men, režisera Migela Sapočnika, jeste neobičan film budući da se sastoji od dve žanrovski različite polovine (pomalo nalik “mirnijoj” verziji Tarantinovog klasika Od sumraka do svitanja). Prva, koja predstavlja svojevrsni produženi uvod u film, prati iskusnog zaplenjivača Remija (Džud Lo). Za nekih sat vremena koliko uvod traje, Remi će doživeti transformaciju od surovog plaćenika do brižnog člana zajednice, pa zbog toga prva polovina podseća na svojevrsnu futurističku verziju stereotipne policijske drame koja sebe ne shvata previše ozbiljno. Tu se javlja prva od mnogih ideja koje ovaj pametan film iznosi – možda odeća ne čini čoveka, ali ga posao svakako definiše. Pošto i sam biva prinuđen da kupi novo srce, Remi se menja iz korena, ali se, nažalost, istovremeno potvđuje i ona narodna koja veli da Bog otvori neki prozor kad god zatvori vrata – budući da svoj posao više ne želi da obavlja, Remi ostaje bez prebijene pare, a samim tim i bez mogućnosti za otplatu “svog” srca. Time počinje akciona polovina filma, začinjena svim uobičajenim sastojcima – stilizovana makljaža, uspeli preokreti, ljubav i seks…

Ma koliko god radnja bila već viđena (a ona to jeste, naročito kad se uporedi sa nedavnim rok mjuziklom Repo! The Genetic Opera), zaista je osvežavajuć nivo profesionalnosti kojim je napisana. Detaljno razrađeni likovi i uvod, razrada i zaključak koji traju taman koliko treba možda deluju kao osnovne stvari koje zna svaki scenarista, ali je zapanjujuće koliko često filmovi upravo na ovim pitanjima padaju na ispitu. Pored Remija, ističe se i lik Foresta Vitakera koji glumi njegovog najboljeg prijatelja, a kasnije i najgoreg neprijatelja Džejka.

I pored svega toga, pravi razlog za hvalu treba tražiti u mnogobrojnim idejama, poentama i zaključcima ovog ostvarenja. Pored onog gore pomenutog, treba istaći i blago pljuvanje po kapitalizmu, ali i, pre svega, konačan zaključak filma. Uprkos odbijanu mnogih da to prihvate, sumorna je istina da se protiv vladinog sistema današnjice jednostavno ne može (naravno, ukoliko u garaži ne čuvate koju atomsku bombu).

Usled želje autora da se film bavi ovim stvarima, zanemaren je rad na potencijalno zanimljivoj viziji budućnosti što će mnogim gledaocima sigurno zasmetati. Pa ipak, to nipošto nije krupna mana – Repo Men nikad ne pokušava da bude ono što nije, a problemi koje obrađuje aktuelni su i prisutni i u sadašnjem društvu. Čemu onda potenciranje na naučno fantastičnim začinima? Pa, svako će priznati da je na taj način načinjena priča koja se dovoljno razlikuje od proseka koji Holivud nudi.

Repo Men jeste jedan od boljih ovogodišnjih naslova, višeslojan i uspešan na svim frontovima čime postavlja dobar primer svima koji bi da prave zanatski film sa intelektualnim filom. Od najveće ocene dele ga neoriginalnost, kao i maglovit prikaz kapitalizma u narednih petnaest godina čijim bi detaljnijim seciranjem film dodatno profitirao. Ovako, samim svojim postojanjem dokazuje nepobedivost sistema i potvrđuje ono što već odavno znamo.

Aleksandar Đurić