Ništa nije dobro kad se konzumira u preteranim količinama, ma koliko lepo bilo. Dokazi za ovu jednostavnu istinu nalaze se svuda oko nas: celodnevno gledanje televizije dovodi do zamora, od previše torte ljudi obično povraćaju, a od 100 litara vode bogami i umiru. Iako je u svojoj suštini delotvoran, koncept reklame lako može da dovede do neželjenog kontraefekta. U slučaju Black Deatha, taj kontraefekat jeste posledica loše usmerene reklamne kampanje. Zamislite sledeću situaciju: bacivši pogled na plakat filma, osobi X se učinilo da je to avanturistički film sa Boromirom i vernim mu mačem u glavnim ulogama… A zatim je sva srećna otrčala u obližnji bioskop, samo da bi shvatila da je Crna smrt nešto sasvim drugačije. Pošto potrošeni novac, odnosno vreme, ne može da dobije nazad, X u address bar svog browsera kuca ime omiljenog foruma, rešena da film pošteno napljuje… I tako se rađa kontraefekat.

Glavni junak filma je mladi Ozmond, iskušenik manastira ogrnutog brdima Engleske. Početak priče ga zatiče usred prve pojave kuge poznate i kao „crna smrt“. Dok njegovu braću plaši epidemija, njega muči nešto sasvim drugo – devojka koju voli beži ka jugu zemlje. Zato, poput frontmena „The Clasha“ postavlja pitanje svome Bogu – da li da ostane u sigurnosti manastira ili da je prati? Umesto odgovora dobija hrabrog Ulrika, biskupovog poslanika koji je u manastir došao da traži vodiča do jedinog sela u celoj Britaniji u kome strašna bolest još uvek ne vlada. Ozmond oberučke prihvata posao, time započevši putovanje koje će mu promeniti život.

Već smo pomenuli da Black Death nije uobičajena akciono-avanturistička vožnja, uprkos sličnosti koja između njih figurira. U tom pogledu ističe se autentično mračna atmosfera, karakteristična za srednji vek kojim vladaju bolest i nasilje, pa zato film podseća na nešto mračniju varijantu Trinaestog ratnika. Krv, odsečeni udovi, leševi i iznutrice u njemu su svakodnevnica. Za razliku od predvidljivih holivudskih seckalica, ovde je prisutna opasnost koja će vas sve vreme držati na ivici stolice, a tome značajno doprinosi nepovoljan odnos pitomog monaha Ozmonda i surove stvarnosti koja ga okružuje. Doduše, mračno ja filma nikog ne treba da čudi, s obzirom da je režiser Kristofer Džons već poznat kao tvorac nekoliko horor ostvarenja. Često poetičan način govora je veran dobu u kome se radnja odvija.

Sličnosti sa avanturom Antonija Banderasa se tu ne završavaju, ali se ipak ne može govoriti o nekom značajnom kopiranju. Zašto? Zato što se dva dela razlikuju u samoj srži – Black Death jeste naslov koji igra na kartu neizvesne atmosfere, ali se ne zasniva na akciji, već na zaključku koji nenametljivo iznosi. Glavna tema filma tiče se preterane vere u postojanje, odnosno nepostojanje Boga, koja na (ne)vernika deluje zaslepljujuće, pa je ovo, pre svega, napad na ljude koji ne vide dalje od sopstvenog dupeta, a tek onda kritika fanatične religioznosti. „Armija“ hrišćana koja se širom Interneta oseća uvređeno je možda i najbolja potvrda da je napad uspešno izvršen.

Iako uspela, poruka sama po sebi nije dovoljna da ovakav film dobije visoku ocenu. Ono što ga od nje odvaja jeste ogromna mana u strukturi pripovedanja. Naime, Crna smrt jeste film koji ima početak i kraj, ali nema razradu! To ne bi bio toliki problem da je težište priče na razvoju likova, ali to ovde nije slučaj – u svojoj osnovi, ovaj film je „bajka“, priča čija je fabula izuzetno bitna za konačnu ocenu. Zamislite Osmog putnika koji od sletanja na zlokobni planetoid odmah skače na scenu u kapsuli za spasavanje… E pa, upravo na taj način novi rad Kristofera Džonsa stvara gorak ukus u ustima. Time pravi propust kome ne možemo tako lako progledati kroz prste – već tokom prve polovine zapleta, postaje očigledno da mu fali dobrih tridesetak minuta.

Prosto je neverovatno da neko ko ume lepo da iznese smislen zaključak, napravi ovakvu početničku grešku. Da se razumemo, ovo nije loš film. Stepen uživanja u njemu prvenstveno zavisi od afiniteta gledaoca –  ukoliko želite da, makar na kratko, proživite tamu srednjeg veka, onda su ove pokretne sličice snimane upravo za vas. U slučaju da tražite suptilnu pljuvačinu po hrišćanstvu – samo napred, našli ste je. Ali, ako ste se prepoznali kao osoba X, bolje ponovo odgledajte Trinaestog ratnika.

Aleksandar Đurić

Ocena: 73

Režija: Kristofer Džons

Glavne uloge: Edi Redmejn, Šon Bin, Karis von Hauten

Žanr: drama/triler

Trajanje: 97 min.

Zemlja: UK/Nemačka

Godina: 2010