Nakon 35 godina od čuvenog “italijanskog pastuva”, koji je tiho i neočekivano ušao u legendu i koji je zauvek ostao nezaobilazni deo svetske kinematografije, dobijamo još dva nabildovana tipa koji mogu da mu se pridruže na imaginarnom postolju predviđenom za najupornije i najsimpatičnije borilačke likove. Možda nije u redu porediti Rockyja sa ovako svežim filmom koji u vremenu koje dolazi tek treba da zaživi u narodu, ali se baš odavno nisam susreo sa filmom koji ima barem polovinu emocija koje je Silvester Stalone uneo u svoj lik, i zbog kojih je to ostvarenje postiglo planetarni uspeh. Lako je snimiti borbu koju svake nedelje možemo videti na sportskim kanalima. Problem leži u pozadini koja treba da upotpuni doživljaj i napravi onu razliku po kojoj se sportski događaji razlikuju od onih iz filmova. Srećan sam što osećam da ovaj nije kao drugi, kao što je to svojevremeno lepo sročio B. Dž. Š. Dakle, tu leži kvalitet, ova riba je drugačija od svojih drugova i zato nije popularna u moru (pod morem mislim na bioskopske blagajne). Ima onu šaru koja je prekopotrebna u ovom sušnom holivudúskom periodu koji nije izrodio ništa kvalitetno, a kamoli revolucionarno.

Elem, priča prati braću koja nisu u baš tako sjajnim odnosima. Jedan je profesor fizike, a drugi je izabrao zanimanje profesionalnog vojnika i za njega se dugo nije čulo, sve do trenutka kada je postao ratni heroj. Bogataši prave turnir u MMA-u (Mixed Martial Arts), simbolično nazvan “Sparta”, u kome pobednik uzima popriličnu svotu novca. Treba pomenuti to da se, pored braće, kao glavni sporedni lik kroz film provlači i njihov otac, koga briljantno igra Nik Nolti. Sada je na braći da se bore za vrh i svoje nesuglasice reše u ringu. Toliko o zapletu, nije potrebno da znate ništa više.  Ono što treba da znate je to da je film emotivan i snažan, iako se uopšte ne trudi da bude kao sapunica. Poprilično je inspirativan, a u tome uopšte ne preteruje. Ima sasvim fin zaplet koji nisu uništili porodični problemi. Autori su pogodili ratio (za razliku od The Fightera), i zbog toga – svaka im dala. Ima sasvim dovoljno borilačkih scena, sasvim dovoljno plakanja, sasvim dovoljno sporednih likova i sve je to majstorski režirano. Baš kakva jedna tabadžinska, Oskara vredna priča i treba da bude.

Iznad sam pomenuo odličnu glumu Nika Noltija.To treba detaljnije obrazložiti. Trenutno je, barem u mojoj glavi, on prvi izbor za osvajanje ovogodišnjeg Oskara za najbolju mušku sporednu ulogu. Uloga oca pijanice mu je odlično legla, i gledajući ga u njegovim tužnim životnim trenucima možete se zaista poistovetiti s njim. Zaista je tu tugu koju oseća preneo van platna. Svako ko je s malo vise pažnje gledao film shvatiće njegove probleme, koji u neku ruku i čine ovaj film veličanstvenim. To je ta sitnica koja ga odvaja od mora ostalih. Gluma Toma Hardija (brat marinac) i Džoela Edžertona (fizičar) takođe je na zavidnom nivou. Verovatno će Tom popiti malo više hvale od strane publike i postati legenda, jer je njegov lik taj koji je problematičan i ima tu tešku narav. Njegovo zalaganje zbog koda časti je hvale vredno i on je zasigurno pravi magnet za fanove. Njegova mržnja i prezir prema ocu je ono što je mene oduševilo kod Hardijeve glume. Na njegovom licu se zaista videlo emotivno stanje lika. U nekim scenama  možda i preteruje , ali to je sitna zamerka. Edžerton, s druge strane, pada u senku brata, mada ni njegov lik nije loš. Naprotiv. Postoje porodični ljudi koji će se lakše poistovetiti sa njegovim problemima u porodici, nego sa problemima njegovog brata koji je više usamljena duša koja će, bez svake sumnje, pronaći svoju publiku. Dakle, ceo film je u stvari borba između njih dvojice u kojoj je sudija njihov otac.

Neki MMA potezi viđeni u filmu možda jesu preterani i nerealni, ali oni su tu kako bi vas zabavili. All work and no play makes every movie a dull movie… Borba se verovatno neće svideti jedino mixed martial arts profesionalcima i ljudima koji se nimalo ne razumeju u sportske filmove. Dakle, to je jedina stvar o kojoj se može diskutovati. Sve ostalo je odlično, da je bolje ne bi ni valjalo. Oseća se svaki udarac, baš kao kod Rokija, što samo upotpunjuje doživljaj.

Međutim, nije baš sve tako sjajno i bajno. Ono žalosno u vezi sa filmom je njegova zarada. Do 30. oktobra, nakon dva meseca prikazivanja, film je zaradio samo 13 miliona dolara, a za njegovo snimanje je utrošeno oko 30 miliona. Dakle, u velikom su minusu. Ali tako to ide, uzmite recimo Avatara Ili Transformerse i uporedite njihovu zaradu sa ovim fenomenalnim ostvarenjem. A onda uzmite pa uporedite priču. Dolazimo do zaključka da dobra priča i odličan film u većini slučajeva ne garantuju dobru zaradu i, shodno tome, zašto ih uopšte snimati? Valjda je sve to šou biz. Nema razloga snimati nešto kvalitetno kada od toga nećete moći da preživite. Izgubio se larpurlaristički pristup sedmoj umetnosti i zaista će biti potrebno malo više ovakvih injekcija kvaliteta kako bi se Holivud vratio na pravi put. Sledeće godine nam dolazi dosta potencijalnih hitova. Rečima Harvija Denta, “noć je najtamnija baš pred svitanje.” Nadamo se da će tako zaista i biti.

Nenad Ilić

Režija: Gevin O`Konor

Glavne uloge: Džoel Edžerton, Tom Hardi, Nik Nolti, Dženifer Morison

Žanr: akcija, drama, sport

Godina: 2011

Zemlja: SAD

Trajanje: 139 minuta

Zokijeva ocena
+ gluma, inspirativna nota koja preovlađuje u fenomenalnoj melodiji sastavljenoj od odlične priče, pravih emocija i zanimljivih borbi, gluma Nika Noltija; - mala doza neoriginalnosti;