Nakon 35 godina od čuvenog “italijanskog pastuva”, koji je tiho i neočekivano ušao u legendu i koji je zauvek ostao nezaobilazni deo svetske kinematografije, dobijamo još dva nabildovana tipa koji mogu da mu se pridruže na imaginarnom postolju predviđenom za najupornije i najsimpatičnije borilačke likove. Možda nije u redu porediti Rockyja sa ovako svežim filmom koji u vremenu koje dolazi tek treba da zaživi u narodu, ali se baš odavno nisam susreo sa filmom koji ima barem polovinu emocija koje je Silvester Stalone uneo u svoj lik, i zbog kojih je to ostvarenje postiglo planetarni uspeh. Lako je snimiti borbu koju svake nedelje možemo videti na sportskim kanalima. Problem leži u pozadini koja treba da upotpuni doživljaj i napravi onu razliku po kojoj se sportski događaji razlikuju od onih iz filmova. Srećan sam što osećam da ovaj nije kao drugi, kao što je to svojevremeno lepo sročio B. Dž. Š. Dakle, tu leži kvalitet, ova riba je drugačija od svojih drugova i zato nije popularna u moru (pod morem mislim na bioskopske blagajne). Ima onu šaru koja je prekopotrebna u ovom sušnom holivudúskom periodu koji nije izrodio ništa kvalitetno, a kamoli revolucionarno.
Ceo tekst