Drugi po redu nastavak originalnog Harold and Kumar Go to White Castlea (iz 2004. godine) ne donosi nam ništa novo. Međutim, kombinacija božićne atmosfere i neobjašnjivo glupih radnji doprinila je formiranju sledeće izjave –  ovo je verovatno najbolji film iz Harold & Kumar trilogije. Dobro se sećam prošlog dela, a original maltene uopšte ne pamtim (možda mi je zbog toga ovo “verovatno najbolji film iz Harold & Kumar trilogije”), ali sam siguran u to da će nakon gledanja trećeg dela neke scene ostati sa mnom i tokom narednih nekoliko godina. E sada, nemojte da me shvatite pogrešno. Nije ovo komedija veličine Holy Graila ili, recimo, Borata. Ne, ovo je još jedan film o “stonerima” i njihovim putešestvijama nakon konzumiranja psihoaktivnih supstanci. Zbog toga treba očekivati mnogo jeftinog humora, rasnog vređanja, drogiranja beba, stvarnog Deda Mraza, te Nila Petrika Herisa kao najvećeg zavodnika (a svi mi dobro znamo koji pol on preferira u stvarnom životu – izguglajte ako ne verujete).

U prvom delu su tražili White Castle, u drugom bežali iz Guantanamo Baya, a ovde je radnja naizgled u zapećku – treba naći jelku za Božić. Ali, traži se poseban tip jelke, zbog koga će Harold i Kumar upasti u mafijašku kuću, tražiti Nila Petrika Herisa i upasti u još mnogo drugih bezizlaznih situacija. Svako dalje prepričavanje bi donekle uništilo fazone, a to je sve što ovakvi filmovi imaju da ponude.

Treba napomenuti to da se radnja odvija šest godina nakon radnje prošlog dela, tako da čovek očekuje neke promene kod glavnih likova. Ali opet, mnogo toga bih uništio ukoliko bih objasnio šta i kako. Ono što mogu reći je to da su glumci, režija i zaplet potpuno u skladu s ovakvim tipom filma. Treba da znate šta vas očekuje kada gledate nešto ovakvo – ukoliko ste upoznati sa njihovim dogodovštinama iz prošlih avantura, znajte da će ovog puta sve to biti duplirano, a možda čak i triplirano (troduplirano? utrostručeno, prim. urednika).

Međutim, iako je veoma smešno, ovo ostvarenje ne možemo staviti u isti džak sa drugim klasicima komedije. Zašto? Upravo zbog onih stvari koje ga čine dobrim, tačnije zbog svega onoga što sam malopre naveo. Možda to jeste paradoksalno, ali je potpuno razumljivo i objašnjivo. Film čija se vrednost određuje prema kvalitetu rasnih uvreda i raspravama o dobroj travi nikako ne može biti klasik. Sve je to odavno već viđeno, a humor je namerno namenjen mlađoj populaciji. Jeftina i bezvezna priča, koja je poželjna u ovakvoj komediji, u svetu filma ne važi za kvalitetnu. Površinske emocije su prisutne, ali to nije dovoljno da film postane nešto više od jeftine komedije. Recimo, likovi iz Američke pite (klasik) su predstavljeni na lep način i imaju finu karekterizaciju, a ovde je sve to okrenuto naopačke. To je najverovatnije učinjeno zbog problema koji se veoma često pominje na ovom sajtu  – Holivud je zbog para usmeren ka kvanitetu, umesto da teži kvalitetu. Ono što publika dobija je mlak i bled humor koji se brzo zaboravi, ali iz nekih izuzetaka, kao što je recimo ovaj, možda se i pokupi neko naravoučenije.

Na kraju, kada podvučemo crtu, dobijamo dosta smešan i zabavan film, koji od vas ne traži da posedujete neko znanje o prethodnim delovima ili iz opšte kulture Amerike kako biste shvatili neki fazon. Dobijate sve na tacni, tanjiru ili bilo kom drugom predmetu iz obedne keramike. “Direktno i pravo u facu” je moto filma. Ukoliko ne želite ili ne volite da gledate relativno zgodne žene, ruske mafijaše, drogiranje beba, Deda Mraza, Nila Petrika Herisa u gej pozama (valjda je to iz ovog filma) ili robota koji mrzi palačinke, onda u širokom luku izbegnite ovaj film. U suprotnom ćete dobiti upravo ono što ste tražili – direktno i pravo u facu.

Nenad Ilić

Režija: Tod Straus-Šulson

Glavne uloge: Džon Čo, Kal Pen, Nil Petrik Heris

Žanr: avantura, komedija

Godina: 2011

Zemlja: SAD

Trajanje: 89 minuta

IMDb: link

Zokijeva ocena
+ direktan humor, gluma, božićna atmosfera; - jeftina radnja, površinski likovi;