L’Immortel (2010)

April 6, 2011 | Author Djura

Da su Amerikanci duboko zaglibili u kreativnu krizu, to nam je već odavno jasno. Ono što, međutim, nismo znali, a što već postaje bolno očigledno jeste podatak da se kreativna apstinencija polako širi i na ostatak Zemljine kugle. O ovoj pojavi često pišemo u rubrici Vesti (vidi, recimo, ovu), dakle, gradimo oklop od takve vrste razočaranja, ali se katkad pojavi nešto istinski originalno (sad vidi ovo), pa i mi spustimo gard. A onda nas to opuštanje tresne u glavu, u ovom slučaju šamarom zvanim L’Immortel.

L’Immortel (na engleski preveden kao 22 Bullets) spada u probranu grupu filmova koji su falični od početka do kraja, počevši od amaterskog razvoja likova i radnje pa sve do osobito šablonskog zapleta, koji predstavlja nešto viđeno bezmalo milion puta. Čarli Metei (Žan Reno) je penzionisani kriminalac, bivši marsejski don i gangster od najvećeg ugleda, ali i dobar čovek koji sa prljavim poslovima više ne želi da ima ikakve veze. Ipak, maštovitim sticajem okolnosti (22 metka u telo) Čarli biva prinuđen da (gle čuda) ponovo zaplovi mafijaškim vodama čiji će mu krivudav tok kad-tad omogućiti da dug svojim zlotvorima vrati pištoljem, te da svoju osvetu servira onako kako valja: hladno i krvavo.

Dalji razvoj događaja nije, kao što se da pretpostaviti, pretežno osvetnički, ali jeste podjednako izklišeiziran i već viđen. Umesto da film povedu putem stilizovanog nasilja (čime bi zabavili barem deo publike, uprkos činjenici da ni to nije ništa novo), scenaristi Besmrtnog rešili su da ga lansiraju u pravcu kompleksnijih gangsterskih filmova poput antologijskog Kuma. To, samo po sebi, nije ništa loše (ako subjektivno mišljenje autora teksta ostavimo po strani); problem nastaje kada čovek shvati da gleda nešto što je toliko izlizano da bi se postidelo i pred jubilarnim 25. nastavkom pustolovina Džejmsa Bonda. Bivši gangster koji traži iskupljenje? On sa jedne strane, a sa druge suparnički don koji potencira prodaju droge kao glavnu mafijašku delatnost? Zarobljeništvo u paukovoj mreži kriminala, iz koje nema bekstva sve do poslednjeg daha? Nije nam jasno kako autore ovakvih baljezgarija nije sramota da konstantno prodaju jednu te istu ideju, koja je, istina, jednom bila sveža i zanimljiva, ali danas…

Čak i kada zažmurimo na formulaičnost ovolikih razmera, a film sagledamo sa čisto zanatskog stanovišta, dolazimo do zaključka o nesposobnosti pisaca koji su scenario uobličili gotovo amaterski: događaji deluju nepovezano i nabacano naglavačke, a svrha mnogih od njih, budući da nimalo ne doprinose celini (niti su iole zanimljivi), ostaje nejasna. Likovi (inače, kamen temeljac svakog dobrog naslova ove vrste) prate sličan trend: većinom su potpuno nerazrađeni, premda se tu i tamo pronalaze tragovi dubine koji, nažalost, nikad ne prerastaju u nešto više. Stoga je i iz tog ugla film potpuno bled, dosadan i gledaocu stran.

Ima li L’Immortel neke pozitivne osobine, pitate se vi. Pa, recimo da je Žan Reno i dalje pomalo badass, no to nipošto nije dovoljan razlog da se ovakvom kinematografskom izbljuvku da šansa. Move on.

Aleksandar Đurić