Putovanje kroz vreme je nešto najcool što može postojati. Ako mi ne verujete, pogledajte filmove iz serijala Back to the Future, a onda zamislite koliko bi ti oni bili bolji da Marti i Doca, umesto u Deloreanu, putuje kroz vreme u jednoj vrućoj kadi. Naravno da bi bilo čudno videti jednog starca i tinejdžera zajedno u kadi, ali čim bi prevazišli tu početnu tenziju, zamislite samo mogućnosti. Šaljive anegdote na stranu, ako vam je naziv ovog filma smešan, onda je Hot Tub Time Machine definitivno film za vas. Realno, film sa ovakvim nazivom ne shvata samog sebe ozbiljno što je dobra stvar i baš je zanimljivo videti šta su uradili režiser Stiv Pink i njegovi ljudi.

Priča prati tri propala lika: Adama (Džon Kjuzak), Lua (Rob Kordri) i Nika (Kreg Robinson) koji su zagazili u svoje četrdesete i koji slučajno dobiju šansu da nakon jednog kupanja ponovo prožive svoje najbolje godine, koje su sasvim slučajno bile za vreme osamdesetih godina prošlog veka, kada je Majkl Džekson bio crn, a muzika se slušala preko kasetofona. Zajedno sa njima polazi Adamov nećak Džejkob (Klark Djuk), čisto da se postara za očuvanje vremensko-prostornog kontiniuma.

Za divno čudo, suština filma Hot Tub Time Machine nije u putovanju kroz vreme. Film se u stvari vrti oko propalih života trojice prijatelja i njihovih pokušaja da isprave ono što su pogrešno uradili u prošlosti, a samim tim i bolesno smešnim posledicama koje se javljaju kada se usled njihovih čačkanja po vremenu desi nešto neplanirano. Naravno, tu se javlja i pitanje Džejkobove egzistencije, jer se on, sasvim slučajno, rodio tačno devet meseci nakon vremena u koje se družina vratila, ali se sva ta pravila o putovanjima kroz vreme zanemaruju ili iskrivljuju ne bi li se u film ubacilo što više referenci na pop kulturu osamdesetih, koje su sve maestralno urađene. Po ovome se vidi da su autori posebno imali na umu Back to the Future: pored paralela koje se mogu napraviti između Džejkoba i Martija Mekflaja, kameo ulogu, koja čini najbolji running gag u filmu, ima niko drugi nego Krispin Glover, koji je glumio Džordža Mekflaja u prvobitnom Povratku u budućnost.

Glumačka ekipa stvarno radi maestralan posao i nikad ne znate ko će vas od njih više nasmejati. Kordi krade svima grom sa svojim maestralnim predstavljanjem samodestruktivnog Lua, rokera kome je otpala kosa, Robinson ima par ključnih scena koje mame neke od najvećih osmeha u celom filmu, a Djuk predstavlja standardno komičnog šmokljana, što je uloga koja je učinjena još smešnijom usled nedostatka napredne tehnologije u osamdesetima. Iznenađujuće, jedini koji ispada iz ritma jeste Kjuzak, koji se više oslanja na činjenicu da je on sam referenca na osamdesete pa nije toliko aktivno smešan kao ostali.
Ostatak glumačke postave koju čine Lizi Čeplen, Sebastian Sten, Lindsi Foneska i Kolete Vulf odradio je zadovoljavajući posao, ali oni prvenstveno služe za par fazona, budući da njihovi likovi nisu dovoljno određeni da bi bili od nekog većeg značaja po glavne likove ili uopšte tok filma.
Za uživanje u filmu neophodno je barem osnovno poznavanje osamdesetih inače će više od pola najboljih fazona bukvalno preleteti preko vas, a vama će nakon filma ostati rđav ukus u ustima, kao da ste gledali film na stranom jeziku bez prevoda.
Ovaj film takođe nije za one kojima se stomak prevrne svaki put kada čuju psovku “jaču” od goddamnit (mislim da se u jednoj rečenici f**k izgovara u tri različita konteksta), ali onda ionako ne bi trebalo da gledate komedije ocenjene sa R cenzurom.

Sve u svemu, ako imate, ili biste barem želeli da imate, dobra sećanja na osamdesete, slobodno častite sebe gledanjem ovog filma.

Aleksandar Antić

Ocena: 85

Režija: Stiv Pink

Glavne uloge: Džon Kjuzak, Klark Djuk, Kreg Robinson, Rob Kordri

Žanr: komedija

Godina: 2010

Zemlja: SAD

Trajanje: 101 minut