Pre nego što se pojavio, In Time je mnogo obećavao. Prvo, zbog toga što ima veoma zanimljivu premisu – u društvu veoma sličnom našem novac više ne postoji – umesto njega, trguje se vremenom. Svaki čovek ima određenu količinu vremena koje se koristi kao valuta i koje neumitno teče – kada ostane bez ijedne sekunde, čovek umire. No, sistem ima i dobru stranu – niko ne stari. Veoma zanimljivo indeed. Drugo, režiser i scenarista Endrju Nikol je pisao scenarije za takve klasike moje mladosti kao što su Gataka, koju je takođe i režirao, i Trumanov Šou. Zato me je opšte nezadovoljstvo filmom iznenadilo, no nisam se dao obeshrabriti, te sam se upustio u avanturu zvanu In Time. After all,smatram da je premisa previše zanimljiva da bi se propustila.

Utisak posle gledanja je da je film, poput Limitlessa, veoma loš, ali nije potpuno gubljenje vremena. Radnja prati mlađanog radnika Vila, koga glumi Džastin Timberlejk. On živi u svojevrsnom getu, u kome ljudi svakodnevno umiru usled gubitka vremena. Rezigniran takvim stanjem, Vil, naoružan ogromnom svotom vremena koje je dobio od bogataša kome je bilo dosta življenja, odlučuje da se odmetne i da postane futuristička verzija Robina Huda, koja krade od bogataša i daje siromašnima.

In Time ima dva ogromna problema. Prvi se odnosi na glupost “poruke” koju pokušava da emituje. Od početka se vidi da je vreme metafora za ono što je u našem društvu novac (“vreme je novac”, jelte). Samim tim, i društvo In Timea je metaforička verzija našeg. U filmu se više puta naglašava sledeće: da bi malobrojni bili bogati (i “besmrtni”), mnogobrojni moraju biti siromašni. Vlada stalno povećava porez siromašnima i na taj način ih ubija, s ciljem da Zemlja ne postane prenaseljena (a šta rade u Kini, pitam vas ja?!). Dakle, In Time je pokušaj kritike kapitalizma. Međutim, ja smatram da svaki čovek može da uspe u životu pod uslovom da je dovoljno vredan (što je takozvani američki san). U In Timeu toga nema – živiš u getu, radiš, ali cene se stalno povećavaju, ergo, sledi ti smrt. Dalje, fakat da vlada povećava cene da Zemlja ne bi postala prenaseljena u u filmu je potpuno zaboravljen – vlada povećava cene zato što je zla. I tačka. Stvari su izrazito crne i bele. Kao da su autori po svaku cenu hteli da ispadnu pametni, i da se film primi kod građevinara i konobarica. Nemojte da me shvatite pogrešno, ne tražim dlaku u jajetu – In Time igra baš na tu kartu! Mada ima i nešto akcije…

Drugi ogroman problem odnosi se na neviđenu količinu nelogičnosti i rupa od priči, kao i na haotičnost i konfuznost fabule radnje – kao da autori nisu znali u kom pravcu da je povedu. Džastin saznaje da je sistem pokvaren tako što mu to jednim rečenicom saopšti poznanik, u stilu: “A, nisi znao?” Znači, on je živeo u getu gde se to radi godinama, i nikome nije palo na pamet zašto se to dešava?! Međutim, čim to čuje od čoveka koga je, inače, upoznao pre pet minuta, Džastin odlučuje da mu poveruje sa sve “OMG, they killed Kenny!!!” facom. Pa da se to desilo u stvarnosti, ljudi bi godinama rejdžovali po Internetu, organizovali proteste i sindikate, a da ne pominjem teorije zavere tipa “porezi se povećavaju jer je ministar finansija križanac Homera Simpsona i afričkog dodoa”, i tome slično…

Možda sam se previše zadržao na nečemu što je samo po sebi realno sitnica, ali ovakvih gluposti ima k’o pleve, pa kad se sve skupe na gomilu po sistemu “zrno po zrno – pogača”, nije baš prijatno. Slično važi i za haotičnost radnje – Džastin odlučuje da se nekako osveti vladalačkom sloju. Sledeće što čini je odlazak u bogatašku četvrt, uzimanje sobe u hotelu, ručak, onda odlazak u kazino itd. Ali zašto sve to čini? Njegovi motivi tokom tog dela filma su prilično nejasni. Kao da je zaplet iscepkan na gomilu sitnijih celina, kao da nema jednu kompaktnu, koherentnu radnju, jer autori nisu baš znali šta da rade sa odličnom premisom. Tek se negde od polovine dobija zaplet sa glavom i repom, kada Džastin i skvo mu Amanda Sajfrid postaju savremena verzija Boni i Klajda (ili manje bolesna verzija natural born killersa, if you will), ali opet, džabe sve to kad je radnja ispunjena nelogičnostima – način na koji se sprovodi policijska istraga je veoma glup, a i nije mi jasno zašto Džastin prosto nije organizovao plebs u gerilu koja bi se pobunila protiv strahovlade bogataša. Robin Hud je imao svoju Merry Men ekipu (gej li imena, btw), zašto ne bi i Džastin Timberlejk?

Tu je i mnogo loose endsa, elemenata radnje koji nemaju nikakvu svrhu. Zašto se pominje Džastinov otac? Čemu ono “Ko još ima vremena za devojke?” sa početka filma (što je očigledna aluzija na to da ne treba raditi previše), kad je ta tema istog trenutka zaboravljena? Jedino je lepo ono da je siromasima bolje od bogataša, jer su ovi potonji uvek dosadno bezbedni, a ovi prvi uzimaju život dan po dan (bukvalno, jer toliko imaju vremena – to je ono carpe diem (baby)). No, pošto je to Pontius Maksimus klišea, nije nimalo upečatljivo.

Na početku sam rekao da In Time nije baš potpuno gubljenje vremena. To je zbog toga što me je ipak naterao da malo razmišljam – dok sam kontemplirao kako i zbog čega je film glup, učvrstio sam neke svoje stavove. Takođe, kao što sam već rekao, premisa je vrlo zanimljiva, i početak film je u određenoj meri zabavan. Svidelo mi se i to što većina likova izgleda kao da ima po 25 godina, ali su u stvari mnogo stariji. Mada izgledaju mladoliko, definitvno sam mogao da ih zamislim kao starce, uglavnom zahvaljujući dobroj glumi. To posebno važi za Kilijana Marfija, koji glumi pedesetogodišnjeg policijskog vuka, nepotkupljivog Serpika budućnosti, i Vinsenta Karthajzera (glumio je Pita u seriji “Mad Men”), koji u In Timeu glumi glavnog negativca, stogodišnjeg kapitalistu. Takođe, akcija je sasvim OK.

Aleksandar Đurić

Režija: Endrju Nikol

Glavne uloge: Džastin Timberlejk, Amanda Sajfrid, Kilijan Marfi, Vinsent Karthajzer

Žanr: SF / triler / akcija / krimić

Godina: 2011

Zemlja: SAD

Trajanje: 109 minuta

IMDb: link

Zokijeva ocena
+ mladi glumci veoma uverljivo glume stare likove, što je prilično zabavno; akcija je OK; - haotičnost i konfuznost radnje; film se trudi da bude pametan, ali je glup; nepotrebni elementi zapleta;