Da li ste znali da se u Bostonu godišnje odigra više od tri stotine oružanih pljački banaka? Ne? A da je bitan deo “grada Iraca”, naselje Čarlstaun, gotovo potpuno popunjeno porodicama lopova, koje svoj zanat prenose s kolena na koleno? Da je jedna jedina četvrt proizvela više pljačkaša nego bilo koje drugo mesto tokom istorije i širom Zemljine kugle? Niste? E pa, onda odgledajte The Town. Neke stvari će vam biti jasnije… Ili možda i neće?

Bacivši pogled na Wikipediju, saznaćete da stvari ne stoje baš onako kako nas uče scenaristi novog filma Bena Afleka, koji se nakon solidnog prvenca Gone Baby Gone ponovo našao u režiserskoj stolici. Najveća enciklopedija na svetu, naime, tvrdi da je tokom prve četvrtine 2010. godine u celokupnom Masačusetsu (američka država u kojoj je smešten Boston) prijavljeno svega 23 pokušaja orobljavanja banke, dok je, primera radi, u Kaliforniji taj broj bezmalo šest puta veći. Naravno, ni Wikipedija nije potpuno siguran izvor informacija, premda nas iskustvo uči da je u nebrojeno mnogo slučajeva upravo Wiki u pravu. Čemu ova tirada? Zbog toga što je The Town film u čijoj se okosnici nalazi snažna kritika pomenute bostonske sredine, a kad se već kritikuje nešto, red je to da bude osnovano, inače takva kritika nema mnogo smisla… No, bila ona smislena ili ne, činjenica je da je malo koga u Srbiji briga za stanje u tamo nekom Čarlstaunu, stoga je sve ovo u krajnjoj liniji manje bitno. Ceo tekst

Ono što je danas “Call of Duty” za svet video igara, a Tom Klensi za književnost, to su nesumnjivo filmski Transformersi za kinematografiju – dinamitni i lako svarljivi parčići umetnosti, čija je jedina svrha da konzumentu odvuku pažnju od nevolja stvarnog sveta. Šta, međutim, da radi neko ko bi želeo isti efekat (“supstantnost” mu, dakle, nije bitna), ali preko manjka dobrog stila naprosto ne može da pređe? E, njemu treba The American! (Podrazumeva se, jasno, da Džejson Stejtam ne snima novi film.)

Ime ličnog heroja naše redakcije, pomenutog u prethodnoj rečenici, ipak ne treba tumačiti u poredbenom smislu – The American nipošto nije akcioni film. Čak suprotno – u pitanju je naslov čiji je ekvivalent u životinjskom carstvu svakako – kornjača, što je sasvim sigurno jedan od ključnih podataka pri njegovoj analizi.

Džordž Kluni je glumac koji je prošao ogroman put od “skromnog” televizijskog angažmana u “Urgentnom centru”, a koji je ovim filmom ponovo dokazao svoju veličinu onima koji ga pamte prevashodno kao šarmantnog lika u belom mantilu. Film počinje prikazom snežnih predela planinske Švedske, gde Klunijev plaćeni ubica po imenu Džek (AKA Edvard)… Ceo tekst

Često se dešava da filmske ekranizacije igara budu mnogo lošije od originalne igre, međutim ekranizacije stripova u najvećem broju slučajeva  bolje su od samog stripa . Možemo Vam slobodno reći da ovaj film NIJE izuzetak koji potvrđuje pravila. Ovo remek delo koje je režirao Edgar Rajt, rađeno po stripu Brajana Lija O’Malija potpuni je pogodak i nije moglo biti bolje urađeno. Strip-film transformacija obavljena je na do sada neviđeno dobar način, pun zanimljivih režiserskih rešenja koja će se dugo pamtiti (recimo, ubijanjem protivnika Skot dobija poene, odnosno kovani novac koji nastaje iz tela protvnika).

Priča je smeštena u Toronto gde Skot Pilgrim (Majkl Sera) svirajući bas gitaru pokušava da se probije sa svojim bendom “Sex Bob-omb”. Međutim, upoznavanjem misteriozne devojke, Ramone Flaueres (Meri Elizabet Vindstid) on zaboravlja na sve ostalo i želi se posvetiti isključivo njoj, devojci svog života. Jesam li spomenuo da Skot spava u krevetu sa svojim gej prijateljem? Samo kažem… Elem, Ramona sa sobom vuče teške probleme (tačnije njih sedam), koji će promeniti Pilgrimov život iz korena. Naime, njeni bivši prave savez pod nazivom „seven evil exes“; pogađate ima ih sedam, i oni će pokušati da ubiju Skota i ponovo osvoje “ljupku” Ramonicu.
Cela recenzija>>

Sedamdesete godine prošlog veka ostale su upamćene kao godine rokenrola, loše mode i akcionih filmova B produkcije koji su često, sasvim nenamerno, bili smešniji od mnogih komedija toga doba. Tadašnji heroji publike poput Freda Vilijamsona i Pem Grir zasmejavali su i zabavljali uglavnom američku naciju kojoj su poslužili kao uvertira za akcionu eksploziju početkom osamdesetih. Tada su ovakvi filmovi potpuno pali u zapećak, gde bi i ostali da nije grupice filmskih autora koja i dan-danas prati i ceni njihov rad. Robert Rodrigez, režiser ponajviše poznat po serijalu Spy Kids i velikom prijateljstvu sa Kventinom Tarantinom, jeste čovek koji je maltene čitavu karijeru posvetio odavanju počasti dotičnom žanru putem (sada već legendarnih) filmova El Mariachi, Bilo jednom u Meksiku itd.

U toku snimanja Desperada, filma koji ga je lansirao u mainstream, Rodrigez je primetio da se publika skuplja u začuđujuće velikom broju kad god se glumac Deni Trejo pojavi na setu.  Ceo tekst